Retencija testisa ili nespušteni testis je poremećaj kod kojeg tokom unutarmaterničnog razvoja dečaka nije došlo do spuštanja testisa u njihov prirodni položaj – u mošnice ( mošnje, skrotum).
Testisi mogu biti nespušteni samo sa jedne ili sa obe strane.
Zbog čega dolazi do retencije testisa i koliko se često javlja?
Testisi se počinju razvijati u abdomenu (stomaku). Tokom razvoja deteta u maternici, testisi se, usled niza hormonalnih i anatomskih uticaja, spuštaju prema mošnicama. Dakle, u pitanju je urođena anomalija muških spoljnih polnih organa.
Do poremećaja spuštanja može da dođe u bilo kojoj fazi spuštanja, pa o tome zavisi i gde će zaostati nespušteni testis.
Testis se može nalaziti bilo gde na putu od stomaka do mošnica - u stomaku, pred ulazom u preponski kanal, u preponskom kanalu, na izlasku iz kanala, te na ulazu u mošnice.
Najčešće se nespušteni testis nalazi u džepu ispod potkožnog masnog tkiva, nakon što je izašao iz preponskog kanala.
Kod zdravih dečaka, rođenih u terminu, učestalost retencije testisa je od 1% do 2%, zavisno o studiji i praćenoj populaciji.
Kod prevremeno rođenih dečaka učestalost nespuštenih testisa pri rođenju nešto je veća, ali u dobi od godinu dana to se praktično izjednači.
Treba li i zbog čega lečiti nespušteni testis?
Nespušteni testis se obavezno mora lečiti, zbog dva razloga.
Prvi razlog je (ne)plodnost muškaraca. Naime, testis koji se ne nalazi u mošnicama izložen je temperaturi višoj nego što bi trebalo, te dolazi do promena u njegovom tkivu, usled čega se remeti stvaranje semena (spermija).
Drugi razlog je taj što takvom testisu, ukoliko se ne spusti u mošnice, preti maligna transformacija. Seminom testisa se povezuje, pre svega, sa poremećajima spuštanja testisa u fetalnom dobu, odnosno u starosnoj dobi od godinu dana.
Da bi stvar bila gora, kada se razvije tumorski proces, testis koji se ne nalazi u mošnicama nije dostupan kontroli, tako da se zloćudna bolest nespuštenog testisa u pravilu otkrije sa značajnim zakašnjenjem.
Do kada treba čekati da se testis spusti sam?
Iako se oko 4% zdravih dečaka rođenih u terminu rodi sa jednim ili oba nespuštena testisa, nakon 6 meseci taj postotak padne na otprilike 2%, a do starosti od godinu dana padne za još 0,2-0,5%. Drugim rečima, testis ima određene šanse da se sam spusti u mošnje do dobi od godinu dana života deteta.
Kada je najbolje vreme za lečenje nespuštenog testisa?
Za bilo koju vrstu lečenja da se odlučite, poželjno je da se lečenje završi do kraja druge godine života. Osnovni razlog za to je plodnost muškarca. Jednostavno rečeno, to znači da 10% muškaraca u kojih je testis spušten u trećoj godini života, neće moći da ima decu, da će taj postotak biti 20% kod onih kod kojih je testis spušten u četvrtoj godini života, 30% u onih u kojih je testis spušten u petoj godini života i tako dalje.
Kako lečiti nespuštene testise, operacijom ili hormonalnom terapijom?
Na to je pitanje teško odgovoriti. Hormonalna terapija pokazala je određene rezultate kod dece kod koje se testis nije spustio na obe strane, dok su ti rezultati značajno slabiji kod dečaka u kojih se testis nije spustio samo s jedne strane.
Hormonalna terapija je takođe uspešna kod mobilinih testisa ali, budući se takvi testisi po pravilu spuste tokom puberteta, postoji sumnja u opravdanost terapije.
Bez obzira na to za koji se oblik terapije odlučite, ona treba da bude završena do kraja druge godine života.
Kako izgleda operacija nespuštenog testisa i koliko traje oporavak?
Operacija se sastoji od dva dela. U prvom delu se u preponi pronađe testis i oslobodi priraslica, a u drugom se delu kreira tunel prema istostranoj mošnici, testis se provuče kroz taj tunel i učvrsti u mošnicama, kako se ne bi ponovo povukao prema gore.
Današnji šivaći materijali nam omogućavaju da se šavovi, po pravilu, ne moraju vaditi, već se sami otope u organizmu.
Oporavak nakon operacije zavisi od deteta do deteta, i naravno, operacijskog nalaza. Po pravilu, ležanje u krevetu traje 7 dana, a kućna nega još nedelju do dve dana. Dečak se vraća normalnim aktivnostima za otprilike mesec dana, a vožnja bicikla i kontaktni sportovi ne preporučaju se u razdoblju od tri meseca.
Ukoliko je retencija obostrana, moguća je i obostrana operacija, a u nekim zemljama se i izvodi. Kod nas se prvo operiše jedna strana, a po kraćem oporavku od 6 nedelja do 3 meseca i druga strana.
Šta ako se testis uopšte ne napipa u preponi?
Ako se nespušteni testis ne može napipati u preponi, tada je neophodno uraditi ultrazvučni pregled prepone, kako bi se testis locirao. Ako se ni ultrazvukom ne nađe testis u preponi, potrebno je učiniti UZV abdomena. Ako se ni tada ne nađe testis, može se još učiniti i scintigrafija testisa. U slučaju da se testis ne može sa sigurnošću locirati, treba da se uradi operacija testisa, bilo klasičnom operacijom, bilo endoskopski.
Šta ako testisa nema?
Ako testisa nema, odnosno, ako je došlo do agenezije ili aplazije testisa, testis suprotne strane sasvim je dovoljan za normalne funkcije, kako hormonalne, tako i produkcije semena. Preostali testis će pod uticajem hormona najčešće biti veći od prosečnog testisa.
Ukoliko se ne nađu oba testisa, tada je potrebna detaljna obrada pedijatra endokrinologa i genetičara kako bi se odredio tačan pol deteta i sa sigurnošću utvrdilo da li je dete hermafrodit (dvopolno).
Šta su to mobilni testisi i treba li ih lečiti?
Mobilni testisi (testis migrans) su testisi koji se deo vremena ne nalaze u skrotumu, već se povlače u preponske kanale.
Takve testise, međutim, lako je navući u skrotum, gde oni neko vreme spontano i ostaju. Obično se oni spontano spuste u skrotum prilikom kupanja u toploj vodi, kada se lako mogu napipati.
Mobilne testise po pravilu nije potrebno lečiti, jer će se oni sami spustiti u skrotum početkom puberteta.
Mada, potrebno ih je pratiti kod specijalista kako se ne bi zamenili za nespuštene testise i obrnuto, kako se pravi, nespušteni testisi ne bi proglasili za mobilne i tako izgubilo dragoceno vreme.
Ko treba da leči nespuštene testise?
Nespuštene testise treba da leči i prati lekar specijalista iz te oblasti. Kada je reč o hormonalnoj terapiji to treba da bude specijalista pedijatar-endokrinolog, a za operativno lečenje treba se obratiti specijalisti - dečjem hirurgu.
U svakom slučaju treba izbegavati lečenje u ustanovama i kod lekara koji nisu specijalizovani za dečju patologiju.
