Iako je ljubav temeljno obeležje odnosa roditelja prema detetu, naivno je očekivati da će ovaj odnos uvek biti idiličan, pun razumevanja, kreativnosti, igre i zadovoljstva. Razlog je ugrađeni, arhetipski sukob detetovih i roditeljevih želja – primalni sukob deteta i roditelja. To je sukob onoga što dete želi da radi i onoga što roditelj želi da dete radi. Ovaj sukob dve volje posledica je sudara bioloških nagona koji upravljaju detetom i pravila ljudskog društva koje nameće roditelj.
Kako je cilj dobrog roditelja da pripremi dete za samostalni život u ljudskom društvu, on mora da ga socijalizuje – da mu pomogne da usvoji osnovna društvena pravila. Socijalizacija počinje neizbežnim sukobima oko usvajanja porodičnih pravila.
Primalni konflikt nije spor dve ravnopravne strane. Pretpostavka je da malo dete mnogo toga ne zna i ne razume, tako da njegove želje često vode ka nečemu što je štetno, opasno i neprimereno. Pretpostavka je i da je roditelj odrasla osoba, koja zna i razume, racionalno razmišlja, voli dete i koja donosi odluke koje su najbolje za dete. Iz toga sledi da roditelj treba da upravlja detetom, a ne da dete upravlja roditeljem. Zato se u konfliktnim situacijama pojavljuje hijerarhija u odnosu roditelja i deteta. Roditelj je taj koji povremeno, prema svojoj proceni, zahteva od deteta da svoju volju podredi roditeljskoj volji.
Roditeljska moć je sposobnost roditelja da utiče na dete da se ponaša onako kako roditelj smatra da treba, bilo da ono odustane od nekih ponašanja koja su mu prijatna i zabavna, bilo da počne da radi nešto korisno što mu je neprijatno.
Roditelj za koga je tipično da dozvoljava da dete upravlja njime, koji svoju volju podređuje detetovoj, jeste „nemoćni roditelj”. Nemoćan je jer u konfliktnim situacijama popušta detetu. Ili zato što se plaši da dete više neće da ga voli ako on istraje u svom zahtevu, ili iz straha da će istrajavanje da traumatizuje dete koje bi moglo da pomisli da ga roditelj odbacuje. Umesto da je kao roditelj siguran u pedagošku ispravnost svojih zahteva, muče ga osećanja krivice, straha i sažaljenja. Kako dete odrasta nemoćni roditelj počinje da shvata da postoji vaspitni problem koji raste zajedno sa detetom i razvojem njegove ličnosti. Sve to dovodi do još većeg osećanja krivice i stalnog pitanja: „Gde sam pogrešio?”, „Gde sam pogrešila?”
Da bi nemoćni roditelj ponovo stekao moć, treba da prestane da gleda u detetova osećanja i da počne da gleda u svoj cilj. Nekada mu je potreban razgovor sa stručnjakom da bi promenio uverenja o vaspitanju zbog kojih popušta detetu. Nekada je potrebna porodična terapija. A najvažnije je da mladi roditelji saznaju za negativne posledice nemoći i popuštanja.
