Varičela je akutna zarazna bolest izazvana Varicela-zoster virusom (VZV).
Varičela je najčešće blaga dečija bolest koja se manifestuje lako povišenom temperaturom i pojavom karakterističnog vezikuloznog osipa, bez značajnijeg poremećaja opšteg stanja.
Do 12 godine života 90% dece oboli od varičele. Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije, u 2009. godini prijavljeno je 36 619 slučajeva varičele u Srbiji.
Komplikacije varičele su retke i nastaju najčešće u osipnom stadijumu bolesti, a mogu biti izazvane samim uzročnikom – Varicella-Zoster virusom (VZV) ili sekundarnom bakterijskom infekcijom.

Najčešće komplikacije
su na koži, respiratornom traktu i centralnom nervnom sistemu. Ostale komplikacije opisane kod varičele su trombocitopenijska purpura, nefritis, retinalna hemoragija, Guillain-Barre (GB) sindrom, hepatitis i miokarditis. Na koži se najčešće viđa sekundarna infekcija vezikula koju izazivaju Streptococcus pyogenes i Staphilococcus aureus, zatim celulitis, a ređe flegmona i nekrotizirajući fasciitis.
Nažalost, razvoj komplikacija nije moguće predvideti. Iako se smatra da su imunokompromitovane osobe ugroženije – 90% komplikacija javlja se kod inače zdravih osoba.5
Primarna varičela infekcija nije bila pouzdano razlikovana od velikih boginja sve do kraja 19 veka. 1875. Steiner je pokazao da je varičela izazvana infektivnih agensom, tako što je dobrovoljce inokulisao tečnošću poreklom iz vezikula pacijenata obolelih od akutne varičele.
Nakon primarne infekcije, virus varičele ostaje u organizmu. Njegovom reaktivacijom u ganglijama senzornih neurona, nastaje herpes zoster – praćen veoma bolnim senzacijama u zahvaćenoj regiji kože. Povezanost varičele i herpes zostera klinički je uočena 1888. od strane fon-Bokaja, kada su deca bez istorije varičela infekcije, obolevala od varičele nakon kontakta sa herpes zosterom.
Česta komplikacija herpes zostera je postherpetična neuralgija, posebno komplikovana kod starijih osoba, zbog mogućeg trajanja čak i do nekoliko meseci.
Čak 15-30% populacije doživi barem jednu epizodu herpes zostera tokom svog života, a rizik od ponavljanih epizoda je veći kod osoba koje imaju poremećaje imunog sistema.

• Ko je u riziku od komplikacija varičele?

Rizik od komplikacija varičele zavisi od starosti kada je došlo do prve infekcije, kao i od posebnih stanja organizma. Grupe u povišenom riziku su:
Trudnice zbog rizika od sindroma kongenitalne varičele (najveći u drugoj polovini trudnoće, od 13. – 20. nedelje gestacije1)
Novorođenčad majki obolelih u periodu 5 dana pre porođaja do 2 dana nakon porođaja zbog rizika od teškog oblika varičele u 17 – 30 % slučajeva usled nedovoljnog broja zaštitnih antitela majke
Deca do prve godine života zbog 6 puta većeg rizika od hospitalizacije u odnosu na decu starosti 5 – 9 godina1. Dodatno, rana infekcija povećava rizik za epizodu herpes zostera.
Imunokompromitovane osobe (osobe sa oštećenim imunitetom) zbog mogućnosti nastanka težih kliničkih oblika varičele i ponavljanih epizoda herpes zostera.
Adolescenti i odrasli zato što posle 13. godine života varičela ima težu kliničku sliku i komplikacije su češće.
Rizik od hospitalizacija osoba ≥ 20 godina je 13 x veći u odnosu na decu starosti 5 – 9 godina. Smrtnost varičele kod zdravih, odraslih osoba je 30 – 40 x veća u odnosu na populaciju dece starosti 5 – 9 godina.

• Postoji li zaštita od varičele?

Varičela zoster virus je izolovan iz vezikularne tečnosti lezija i varičele i herpes zostera od strane Tomasa Velera 1954. Godine. Naknadna laboratorijska ispitivanja virusa dovela su do razvoja žive atenuirane vakcine protiv varičele u Japanu 70-ih godina prošlog veka.
U Evropi, prva vakcina protiv varičele postaje dostupna 1984. godine, a u masovniju upotrebu se kreće polovinom devedesetih godina.
Iako mnogi lekari u početku nisu prepoznali potrebu da se vakcinom prevenira varičela, podaci o broju obolelih, komplikacijama, troškovima za njihovo lečenje i mogućem nepovoljnom ishodu doveli su do uvođenja vakcine u mnoge zemlje. Od 1995. vakcina se primenjuje u SAD, Kanadi, Australiji, kao i u Evropi (Nemačka, Engleska).
1998. Svetska zdravstvena organizacija izdaje preporuke za vakcinaciju kojima se preporučuje:
1) Rutinska vakcinacija protiv varičele u zemljama gde bolest predstavlja važan socioekonomski i problem javnog zdravlja, a koje mogu da priušte vakcinu i gde je moguće postići visok obuhvat imunizacijom (85 – 90 %).
2) Individualna imunizacija adolescenata i odraslih bez istorije varičele, a posebno:
- osoba koje su u riziku da obole i
- osoba koje mogu biti prenosioci infekcije

Vakcina efikasno prevenira bolest kod 85-90%, a tešku bolest kod 97%. Vakcina se pokazala veoma uspešnom i kod imunokompromitovanih bolesnika. Vakcinacija u SAD do 2004. obuhvatala je skoro 90% dece od 12 do 18 meseci, kao i neimunih adolecsenata i odraslih.

Vakcina protiv varičela dostupna je u Srbiji je od 2010. godine. Njena primena je moguća od navršene prve godine života, a primenjuje se u dve doze uz vremenski razmak od barem 6 nedelja između doza.
Od momenta stavljanja u upotrebu, vakcina protiv varičele se primenjivala u jednoj dozi. Međutim, decenijsko iskustvo u primeni ove vakcine pokazalo je da postoji potreba da se uvede i druga doza vakcine, jer je bilo slučajeva pojave varičele kod vakcinisane populacije, ali se uvek radilo o veoma blagim slučajevima bolesti,koji su proticali bez komplikacija.
Pored vakcinalne zaštite ostvarene pre infekcije varičelom, vakcina se pokazala efikasnom i u slučajevima kada je već došlo do konkakta sa virusom varičele, ukoliko je prva doza primenjena u roku dva dana nakon infekcije.