Imuni sistem predstavlja kompleksni sistem ćelija i molekula čiji je cilj odbrana našeg organizma , a rezultat je miliona godina evolucije.

Deli se na 2 velika dela: 1. Urođeni (nespecifični)
                                  2. Stečeni (specifični) imunski sistem.

Nespecifični imuni sistem čine rezličite vrste belih krvnih zrnaca – leukocita: granulociti, makrofagi, Nk ćelije i kompleksni molekularni sistem poznat kao sistem komplementa, čije je primarna uloga brza i energična akcija protiv svih mikroskopskih uljeza.
Ovaj imuni sistem je evolutivno stariji, njegova reakcija na infekciju je veoma brza ali nespecifična, što znači da on na sličan način reaguje bez obtira o kojoj se vrsti napadača radi  virusu, bakteriji, gljivici ili parazitu.
Predstavlja prvu, ali često nedovoljnu barijeru protiv infekcije. Na primer, kada dobijemo virusnu prehladu, aktivacija nespecifičnog imunskog sistema dovodi do započinjanja lokalne zapaljenske reakcije (otok i crvenilo sluzokoze nosa i grla i skrecija iz nosa) i opšte zapaljenske reakcije organizma (povišena temperatura, slabost, malakslost).
Urođeni imunski sistem funkcioniše tako što pokreće zapaljensku reakciju. Sve to ima svoj smisao, crvenilo sluzokože nosa i ždrela nastaju zbog širenja krvnih sudova čime se poboljšava cirkulacija u sluznici, a time i ubrzava dospevanje leukocita na mesto infekcije.
Sekrecija iz nosa je odbrambeni mehanizam koji telo pokušava da ispere viruse sa površine sluznice i tako ih eliminiše.
Malakslost i povišena temperatura nas teraju da mirujemo i tako štedimo energiju za borbu sa infekcijom , a i što se manje krećemo manja je verovatnoća da ćemo nekom drugom preneti virus.
Međutim, nespecifični imuni sistem obično sam nije sposoban da u potpunosti pobedi infekciju, ali on pomaže u aktivaciji komponente imuniteta koja to mođe da uradi, a to je specifični imuni sistem.

Specifični imuni sistem čine limfociti, vrsta belih krvnih zrnaca. Istraživanja pokazuju da se imuni sistem odrasle osobe sastoji od 1.8-2 biliona ćelija (ukupne mase 1,2 kg) od čega oko 40% čine limfociti, a kod dece je taj procenat znatno veći.
Oni funkcionišu tako što direktno ubijaju bakterije ili ćelije inficirane virusom (T limfociti) ili tako što stvaraju i izlučuju antitela koja eliminišu uljeza (B limfociti).
Ovaj se sistem zove specifičan jer je upravo to - ekstremno specifičan.
Genetičke rekombinacije  koje se javljaju u ranoj fazi razvoja limfocita dovode do toga da  našim krvotokom i limfom cirkulišu bilioni T i B limfocita koji su specifični za milione različitih antigena.
Svaka strana supstanca koja dovodi do reakcije specifičnog imunog sistema naziva se ANTIGEN.
Antigeni su najčešće proteini sa površine mikroorganizama i mi u svom organizmu, zbog ranije spomenute genetičke rekombinacije imamo unapred formirane limfocite koji su spremni da odreaguju na bilo koji antigen bilo kog mikroorganizma sa kojim smo se možemo sresti. Dakle, naš sprecifični imunitet je spreman na sve.
Međtim, limfociti koji nikad nisu došli u dodir sa antigenom za koji su specifični, nisu aktivirani, odnosno žive u uspavanom stanju, čekajući mogući kontakt. Kada do tog kontakta zaista i dođe limfociti specifični za taj antigen bivaju aktivirani i počinju da stvaraju antitela specifična upravo za taj antigen. Antitelo reaguje sa antigenom po principu ključa i brave. Zbog toga nas imunitet stečen nakon kontakta sa određenim mikroorganizmom u budućnosti štiti samo od  tog mikroorganizma , ali ne i od drugih , različitih uzročnika.
Tako npr. Sve osobe rođene oko polovine osamdesetih godina prošlog veka na ovamo poseduju limfocite specifične za antigene virusa velikih boginja (variola vera), ali ti limfociti nikad nisu bili aktivirani, budući da je poslednji slučaj variole registrovan 1977. a eradikacija proglašena 1980. pa su u sledećih nekoliko godina sve države prekinule vakcinaciju protiv ove bolesti. Nasuprot tome, sve osobe rođene pre 1980 došle su u kontakt sa antigenom virusa velikih boginja, veina putem vakcinacije, a srećom mnogo manji broj tako što je preležao variolu i njihovi limfociti specifični za ovaj virus već su aktivirani i spremni za novi kontakt, koji se nadajmo se nikad više neće desiti.

Specifični imuni sistem je mnogo efikasniji od nespecifičnog i on dovodi do potpune eliminacije infekcije.
On to radi po principu „pronađi i uništi“ tako što specifična antitela i specifični T limfociti pronađu doslovno svaku bakteriju ili virusnu česticu, kao i svaku ćeliju inficiranu virusom i unište ih.
Ova imunološka reakcija koja se javlja prilikom prvog kontakta sa nekim antigenom , naziva se primarni imuni odgovor.

Međutim, problem je u tome što je za punu aktivaciju imunog odgovora potrebno vreme, u proseku 7-14 dana.
Za to vreme uzročnici infekcije se šire po našem organizmu i oštećuju različite organe.
Zbog toga virusna prehlada traje 7-10 dana, jer je upravo toliko potrebno za stvaranje dovoljnog broja T limfocita i dovoljne količine antiteala da bi virus bio u potpunosti eliminisan.
Nakon što je infekcija pobeđena veći deo ovih limfocita odumire (priroda nikad ne stvara viškove, svega ima taman koliko treba), a manji deo ostaje da živi kao tzv. Memorijske ćelije.
Memorijske ćelije žive godinama i decenijama i čuvaju sećnje na davnu infekciju, da bi u slučaju da se  sretnemo sa istim mikroorganizmom brzo odreagovale i sprečile ponovno oboljevanje. Upravo to i jeste najvažnija karakteristika memorijskih ćelija. Brzina njihove reakcije je znatno veća od brzine kojom se mikroorganizam širi kroz telo i izaziva infekciju, dok je kod prvog kontakta sa nekim mikrobom obrnuta situacija, on je uvek brži od primarnog imunog odgovora.

Ova imunološka reakcija na antigen koji je od ranije poznat naziva se sekundarni imuni odgovor i osim brzine odlikuje ga i znatno veći intenzitet u odnosu na primarni imuni odgovor.

Upravo na ovom sekundarnom imunom odgovoru temelji se efikasnost vakcinacije  u prevenciji sekundarnih smrtonosnih infekcija zbog toga što nam vakcine omoguavaju da dođemo u kontakt sa antigenima uzročnika opasnih bolesti na bezbedan način.

Vakcinacija dovodi do primarnog imunog odgovora tako da nakon nje u organizmu neko vreme imamo visok nivo antitela protiv uzročnika bolesti  protiv koje smo vakcinisani.
Međutim, još je važnije što nakon vakcinacije stvaramo memorijske ćelije koje će nekad u budućnosti, ako dođemo u susret sa tim mikroorgsnizmom pokrenuti brz i efikasan sekundarni imuni odgovor i zarazna bolest će biti u potpunosti sprečena.

Ova imunološka memorija objašnjava i zašto odrasle osobe daleko ređe imaju virusne respiratorne infekcije od male dece.
Našim krvotokom cirkulišu nebrojene memorijske ćelije koje raeguju na na viruse koje smo ranije susreli i koje su spremne da munjevitom reakcijom eliminišu pre nego što dođe do infekcije.
Specifični imuni sistem radi na principu iskustva, a imuni sistem male dece to iskustvo ne poseduje.
Samo susret sa antigenom nep virusna infekcija može dovesti do aktivacije specifičnog imunog sistema i stvaranja imunološke memorije koja će sprečiti ponovnu infekciju istim uzročnikom u budućnosti.

Imunitet stečen putem infekcije, naziva se Prirodnim imunitetom.
Nažalost ovaj izraz „prirodni imunitet“ laici gotovo uvek pogrešno tumače, verujući da su zagađen vazduh, voda puna toksina, nezdrava industrijska hrana i nedostatak fizičke aktivnosti jedini uzroci oboljevanja u modernom svetu i nasuprot tome da zdrava hrana, čista voda, čist vazduh i boravak u prirodi  mogu stvoriti savršen imunitet koji će njihovu decu i njih u potpunosti zastititi od ovih bolesti.
Naravno da su zdrava ishrana, boravak u prirodi i fizička aktivnost zanačajni za zdravlje i da poboljšavaju opšte zdravstveno stanje, ali oni pre svega smanjuju rizik od od hroničnih nezeraznih bolesti , kao što su dijabetes, kardiovaskularne bolesti i maligna oboljenja, ali ni u kom slučaju ne mogu obezbediti potpunu zaštitu od zaraznih bolesti.
Potpunu zaštitu od zaraznih bolesti mogu obezbediti isključivo antitela i memorijske ćelije specifične za određeni mikroorganizam koji uzrokuje infekciju, a njih možemo imati samo ako smo prethodno došli u kontakt sa uzročnikom infekcije.
Taj kontakt podrazumeva ili vakcinaciju (veštački imunitet) protiv date bolesti ili infekciju (prirodni imunitet).

Sticanje imuniteta prirodnim putem ima svoju cenu.
Ta cena je mala, gotovo beznačajna kod običnih, banalnih infekcija. Svi se mi prehladimo par puta godišnje (deca mnogo češće, naročito kad idu u vrtić), pretrpimo glavobolju, bolove u mišićima, zapušen nos, gušobolju i kašalj i razvijemo imunitet na neki respiratorni virus koji traje određeni period u zavisnosti od virusa.
Međutim, postoje i teške bolesti koje mogu da ubiju, izazovu oštećenja organa ili invalidnosti kod deteta.
Koji roditelj je spreman da na sebe  preuzme rizik da mu dete dobije , nrp dečiju paralizu?
Smrtnost je i danas uz svu modernu terapiju 5-10%, a kod svih preživelih ostaju trajne neurološke posledice, blaže ili teže, u vidu paraliza različitih mišića, najčešće ekstremiteta. Dakle ishod ove bolesti je invalidnost ili smrt.
Prilično velika cena da se imunitet stekne na prirodni način, zar ne?
Zato, kad sledeći put čujete nekoga  ko tvrdi kako je jedini pravi imunitet prirodni imunitet, budite sigurni da se radi o osobi koja ne zna šta govori.  Dečija paraliza je samo jedna od smrtonosnih bolesti protiv kojih se sprovodi rutinska vakcinacija dece.

Bolesti protiv kojih se štitimo vakcinacijom su: tuberkuloza, hepatitis B, difterija, tetanus, dečija paraliza-poliomijelitis, infekcija Hemofilusom influence tip b, veliki kašalj -pertusis, morbili-male boginje, zauške-parotitis, rubeola.